Lav N. Tolstoj

Lav Nikolajevič Tolstoj, jedan od najznačajnijih ruskih i svetskih pisaca, rođen je 9. septembra 1828. godine na imanju Jasna Poljana u bogatoj plemićkoj porodici. Nakon smrti roditelja, odrastao je pod starateljstvom rođaka. Studirao je orijentalne jezike i pravo na Univerzitetu u Kazanju, ali nije završio studije. Odlučio je da živi na porodičnom imanju, posvetivši se samoobrazovanju i proučavanju filozofije, književnosti i prirodnih nauka.

Godine 1851. pridružio se bratu u vojsci na Kavkazu, gde je počeo svoj književni rad. U tom periodu nastale su realistične priče inspirisane vojničkim životom: Detinjstvo (1852), Dečaštvo (1854) i Mladost (1856) – trodelni autobiografski ciklus koji ga je afirmisao kao novi glas u ruskoj književnosti. Učestvovao je u Krimskom ratu, a kasnije je opisao svoja iskustva na bojnom polju u prozi Sevastopoljskih priča (1855–1856).

Nakon povratka iz vojske 1856. godine, putovao je po Evropi, gde je došao u kontakt sa idejama zapadnog obrazovanja i demokratije. Po povratku u Rusiju, osnovao je školu za seosku decu u Jasnoj Poljani i razvio sopstvene pedagoške ideje, objavivši zbirku tekstova Azbuka (1872) i časopis Jasnopoljansko čitanje.

U književnom smislu, Tolstoj je dostigao vrhunac monumentalnim romanima Rat i mir (1865–1869)** i Ana Karenjina (1873–1877).** Prvi je epska freska Napoleonovih ratova i ruske aristokratije, u kojoj se istorija, filozofija i psihologija spajaju u sintezu ljudskog iskustva. Ana Karenjina je psihološki roman o ljubavi, moralu i društvenim normama.

U kasnijim godinama, Tolstoj je prošao kroz duboku duhovnu krizu i okrenuo se moralnoj i religioznoj obnovi. Napisao je Ispovesti (1882)**, a zatim moralne i filozofske spise u kojima je propovedao jednostavan život, nenasilje i odricanje od materijalizma („U onome u šta verujem, Carstvo Božije je u vama*“). Njegov rad je snažno uticao na Gandija i pacifističke pokrete 20. veka.

Narativna dela ovog perioda uključivala su remek-dela Smrt Ivana Iljiča (1886), Krojcerova sonata (1889), Otac Sergije i Vaskrsenje (1899), u kojima se bavio temama krivice, iskupljenja i smisla života.

Zbog sukoba sa Ruskom pravoslavnom crkvom, Tolstoj je ekskomuniciran iz crkve 1901. godine. Umro je 20. novembra 1910. godine na železničkoj stanici Astapovo, nakon što je napustio porodično imanje u potrazi za duhovnim mirom.

Njegova bogata bibliografija obuhvata više od 90 dela: romane, kratke priče, eseje, dnevnike, publicistiku, pedagoške tekstove i drame. Tolstoj je ostao simbol moralne savesti i univerzalnog humanizma, a njegovo delo je zasnovano na ideji da je prava vrednost života u ljubavi, radu i duhovnoj slobodi.