Crvena knjiga: Liber Novus

Švajcarski psihijatar, tada 38-godišnjak, suočio se sa nesvesnim kroz aktivnu maštu: beležio je vizije, snove, halucinacije i dijaloge sa arhetipskim figurama kao što su mudrac Filemon, proročica Saloma i demoni. Ova „putovanja kroz psihički podzemni svet“ – od mračnih pećina do božanskih susreta – opisana su kaligrafskim stilom, ilustrovana šarenim crtežima i povezana u crvenu kožu, po kojoj je knjiga i dobila ime.

Delo je Jungova lična terapija: „Dušo moja, dušo moja, gde si? Čuješ li me? Vratio sam se, opet sam ovde.“ Plačući za izgubljenom dušom, on integriše mračne aspekte psihe, gradeći temelje analitičke psihologije – arhetipove, kolektivno nesvesno, individuaciju i sinhronicitet. Bog se ovde pojavljuje kao simbolično iskonsko iskustvo: „Znam. Ne moram da verujem. Znam.“ Religija postaje obnavljanje ravnoteže, simboli transformišu libido, a čovek, homo mysticus, otvoren je za misteriju.

Zbog ličnog i kontroverznog sadržaja, Jung nije objavio knjigu tokom svog života; čuvao ju je u sefu, deleći svoje intimne beleške samo sa onima koji su mu najbliži. Tek 2009. godine, pod uredništvom Sonua Šamdasani, objavljena je u celosti, što je izazvalo bum na tržištu i postalo bestseler koji inspiriše psihologe, umetnike i tragaoce.

To je knjiga koja je spasila Jungovu dušu od ludila, otvorila put duhovnoj psihoterapiji i podsetila nas da je individuacija univerzalni san svih živih bića. Čitanje zahteva hrabrost – ono je izvor mudrosti, ali može izazvati i zabunu, jer je poziv na suočavanje sa unutrašnjim haosom u borbi za celinu.