Vojin Matić

Vojin Matić (1911-2000): Čovek kome se ispunio san

Mada je za sebe tvrdio da je osoba koja mrzi i izbegava konflikte, prof. Matić je uz mnogo muka i sukoba obogatio našu psihologiju, psihijatriju i psihoterapiju novinama koje su ih približile svetu

Bio je asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu na katedri neuropsihijatrije, da bi početkom pedesetih bio prinuđen da je napusti. Na Filozofskom fakultetu, Odelenje za psihologiju, osnovao je katedru za kliničku psihologiju i uveo tri nova predmeta. Zbog neslaganja sa kadrovskom politikom prevremeno odlazi u penziju. Osnovao je medicinsko-pedagoško savetovalište kakvih je u to vreme bilo malo i u Evropi koje je posle desetak godina rada bilo raspušteno sa činovničkim obrazloženjem da takva institucija nije potrebna našem drustvu. Očigledno ovaj tihi, ljubazni i uglađeni gospodin svojim burnim intelektom, "nikako da prestanem da se čudim", nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Rođen je 1911. godine u Velikom Bečkereku (Zrenjanin), u porodici intelektualaca. Koliko je ostao vezan za Bečkerek govori nam to što je samo svoje najbliže prijatelje vodio da im pokaže svoju rodnu kuću. Studirao je medicinu u Beču, a završio je u Beogradu iz finansijskih razloga. Budući profesor školu nikada nije mnogo voleo. Studiozno je počeo da radi onda kada se u Beču tridesetih godina ovog veka susreo sa psihoanalizom. Zagonetka psihološkog opčinila ga je u delima Dostojevskog, kao što to često biva, u adolescenciji. Počinje da radi na Neuropsihijatrijskoj klinici kao asistent prof. Vujića. Krajem tridesetih godina postaje analizant Mikloša Šugara, člana Bečkog i Budimpeštanskog psihoanalitičkog društva. Tokom Drugog svetskog rata odlazi kao zamena za bolesne lekare u logor ratnih zarobljenika (u statusu ratnog zarobljenika) i kraj rata dočekuje u Berlinu. O svom odlasku u ratno zarobljeništvo, o mukotrpnom boravku i lekarskoj službi izuzetno retko i nerado je pričao: "Bio sam jako depresivan." Međutim, na temu nacističkog ludila često se vraćao. O korenima ljudske agresije dosta je pisao. Događaji na prostorima bivše Jugoslavije su na neki način za njega bili poražavajući déja vu. Dobivši stipendiju Svetske zdravstvene organizacije odlazi u Pariz. Oduvek zainteresovan za dečju psihijatriju traži da se edukuje kod profesora Eyer, jer je po sopstvenom priznanju jedino znao za njega. U Parizu se upoznaje i radi sa budućim svetski slavnim analitičarima Serge Lebovici i Rene Diatkin, sa kojima ostaje u doživotnom prijateljstvu. Po povratku odlazi sa Medicinskog fakulteta, prelazi na Filozofski fakultet i osniva medicinsko-pedagoško savetovalište. Vojin Matić nije bio vlastoljubiv čovek, niti je previše mario za vlast. Vlast je marila za Vojina Matića i nije ga baš osobito volela. Timski rad, edukativna analiza, po prvi put na ove prostore uvedeni projektivni testovi i psihoanaliza, ne samo kao terapija već i kao pogled na svet bili su buržoaski instrumentarij i sumnjiva kontrakomunistička idealistička rabota.

Vojin Matić, psihoanalitičar i dečji terapeut, voleo je da slika i piše, govorio je sedam stranih jezika. Evropski edukovan intelektualac, psihoanalitički je istraživao folklorne običaje, narodne pesme, mitološke figure i narodna verovanja. Matićeva paleopsihologija objavljena u četiri kapitalna dela: Zaboravljena božanstva, Psihoanaliza mitske prošlosti I, II i III su u stvari psihoanaliza detinjstva čovečanstva, originalan psihoanalitički doprinos interdisciplinarnog fona o psihičkoj evoluciji čoveka u pretvaranju teriomorfnih božanstava u antropomorfna, a ovih u principe i zakone. "Okolina odobrava samo ono što i sama doživljava", čovekov sud o normalnom i patološkom menjao se kroz vreme isto kao i njegov unutrašnji svet. Naše mitsko slično snu, dopire i danas u ritualnim pečenkama nekadašnjih totema, u okićenoj jelci, svetom dendromorfnom božanstvu prošlosti. Tristan i Izolda i Trištan i Ižota, Sveti Sava i Dionis, Međedović i Herkul… Vojin Matić, jedan od retkih kreativnih stvaralaca analitičara ovih prostora približava nas svetu i svet nama.

Decenijama, skoro potpuno sam Matić je obučavao buduće analitičare. Onome što u svetu predstavlja trening za analitičara terapeuta Matić je postavio okosnice još početkom pedesetih, u svom savetovalištu – ličnoj edukaciji, teoriji, superviziji. Vojin Matić nije doneo psihoanalizu u Srbiju, to je učinio Mikloš Šugar, niti se Vojin Matić izborio da srpska psihoanaliza postane priznata u svetu i izađe iz izolacije. No kada je reč o odnosu između psihoanalize kao psihoterapije i Vojina Matića najkraće i najjednostavnije: bez njega danas psihoanaliza na ovim prostorima ne bi postojala.

Studenti su ga zvali tata Mata, njegovi đaci analitičari često su se nazivali matićevcima. Čovek koji je osnovao kliničku katedru odelenja za psihologiju, kumovao formiranju Defektološkog fakulteta i katedre za individualni socijalni rad fakulteta Političkih nauka, tvorac paleopsihologije, po mnogo čemu bio je prorok u svom selu, uprkos selu. Bio je član Medicinske akademije, dobitnik nagrade Društva psihologa Srbije za popularizaciju psihologije. Kako to često biva najveće priznanje stiglo je iz sveta 1995 godine. Vojin Matić postaje član Svetske psihoanalitičke asocijacije koja pravi presedan – nepotrebna procena. U znak zahvalnosti te iste godine na Svetskom kongresu dodeljuje mu se sertifikat za izuzetan doprinos psihoanalizi: "Retko čovek ima sreću da doživi da mu se ispuni san, a nisam verovao."

U dubokoj starosti umro je čovek koji je voleo da živi, umeo da živi i koji je govorio da je imao lep život.

Tamara Štajner-Popović Aleksandar Vučo

Vreme broj 480, 18. mart 2000.