Što na podu spavaš
''Ako si odlučio da budeš pisac, onda si odlučio da kažeš o sebi ono što se ne govori u pristojnom svetu, odlučio si da napišeš ono što se ne može i ne sme napisati, odlučio si da isceliš svet ubivši sebe. Ako odbiješ, više nećeš biti pisac.“
Književnost Darka Cvijetića je hrabar i uzaludan pokušaj da se razumeju drugi i da se ima srce za njihovu patnju. I ljudi vole da budu žrtve, uživaju u tome više od svega drugog u životu, ali patnja drugih ih ugrožava i ponižava. Ako ta druga osoba pati, onda je i ona žrtva. A ako je već žrtva, onda mora negde postojati neko ko ga je učinio žrtvom. Ljudi se vređaju samom pomišlju da su odgovorni za patnju drugih. Nakon što je veoma pažljivo opisao svet crvenog nebodera, Cvijetić se usudio da se pozabavi načinom na koji su ljudi napuštali kasarne opkoljenog grada. Priča koju je ispričao bila je neočekivana i strašna. I opet, ništa u njoj nije ostalo nedorečeno. I opet, kao i prvi put, morala je biti ispričana. Ovog puta, čovek je čoveku brat. Ali više ne u metafori.
Jedan primerak je u ponudi
