Smrću protiv smrti
Prvo izdanje knjige rodoljubivih pesama koju je Branko Miljković napisao sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Izuzetno retko u ponudi.
Nova generacija pesnika, nastala u drugoj polovini 1950-ih, došla je na pripremljen teren i već na samom početku pokazala niz prednosti koje su im omogućile brzi proboj u književnost: značajnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetska poezija, negovan izraz, vladanje različitim pesničkim tehnikama, prerano sazrevanje.
U ovoj generaciji se pojavljuje nekoliko orijentacija. Najizrazitije je nesimbolično. Njoj pripada glavni pesnik ove generacije Branko Miljković (1934–1961). Svoj život je okončao u dvadeset sedmoj godini i tim činom obeležio je i svoju poeziju koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti.
Iza sebe je ostavio zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i vatre i ničega (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrt protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934– 1966). Pisao je i eseje i kritike, prevodio poeziju sa ruskog i francuskog. Miljković je intelektualni pesnik, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se do nje dolazi umom' i da izražava „stanja duha“, a ne duševna raspoloženja.
Filozof po obrazovanju, verovao je da se filozofski sistemi mogu pevati. Zato se vratio prvim grčkim filozofima, posebno Heraklitu, povezujući njihovo učenje o iskonskim elementima sa modernom filozofijom bića. U svom pesničkom izrazu težio je da spoji savremena istraživanja sa klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao je da „nema velike poezije bez stroge i određene forme”.
Blažo Šćepanović ( Bijelo Polje , 7. april 1934 — Struga , 26. avgust 1966 ) je bio crnogorski i jugoslovenski pjesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrt protiv smrti“ koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem.
Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom selu Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom savetu SFRJ. Umro je na samom početku svoje pesničke karijere, ali je uspeo da iza sebe ostavi nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem, utopio se u Ohridskom jezeru tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u bivšoj Jugoslaviji.
Jedan primerak je u ponudi