Smrću protiv smrti

Novi naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-tih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, vladanje različitim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost.

U tom naraštaju javlja se nekoliko orjentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokoljenja Branko Miljković (1934–1961). On je sebi prekratio život u dvadeset sedmoj godini i tim činom je obeležio i svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti.

Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obje 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934–1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja.

Po obrazovanju filozof, on je verovao da se mogu prepevati filozofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filozofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filozofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i određene forme".

Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. august 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem.

Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvjetnom vijeću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno s pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u bivšoj Jugoslaviji.