Ljudi sa ponora

Ovo je jedno od najmoćnijih i najrealističnijih londonskih dela, napisano 1902–1903. Ovog puta, London je sišao u „ponor“ – sirotinjske četvrti londonskog Ist Enda (Vajtčepel i okolina) u vreme krunisanja kralja Edvarda VII.

Prerušen u siromašnog mornara, London je nekoliko nedelja živeo kao beskućnik i radnik: spavao je u smeštajima, radio u radionicama, jeo u narodnim kuhinjama i svakodnevno se susretao sa glađu, alkoholizmom, tuberkulozom, dečjim radom i potpunim očajem. Knjiga je mešavina ličnog izveštaja, sociološke analize i žestoke društvene kritike.

London upoređuje život engleske sirotinje sa uslovima u kojima žive „niže rase“ u kolonijama i pokazuje kako je najbogatija zemlja na svetu istovremeno stvarala najveći ljudski ponor. Delo je puno dirljivih priča običnih ljudi, snažnih opisa i gorčine prema kapitalističkom društvu koje dozvoljava takvo poniženje.

Ovo Binizino izdanje iz 1930. godine jedno je od prvih hrvatskih izdanja i danas se smatra antikvarnom retkošću. Prevod je bio veoma uticajan u jugoslovenskim društveno angažovanim krugovima 1930-ih.