Bijeli klaun
U svom romanu „Beli klovn“, Damir Miloš priča dirljivu alegorijsku priču o dečaku klovnu koji ne razlikuje boje, živi u putujućem cirkusu sa roditeljima, ali svet vidi isključivo u nijansama sive.
U potrazi za smislom svoje jedinstvene percepcije, dečak u šumi sreće slepog starca. Starac postaje njegov učitelj: kroz duga, enigmatična pitanja, pomaže mu da „vidi“ boje svojim čulima - da se fokusira na dubinu plavog neba, toplinu crvene, tišinu belih obrisa.
Priprema za ulogu klovna vodi do njegovog prvog nastupa: obučen u belo, bez ikakve šarenosti, on skriva plavu suzu na sceni. Publika je užasnuta umesto da se smeje, tako da, izgubivši svoje mesto u cirkusu, dečak kreće na putovanje misli, noseći belo kao simbol nevinosti i svog unutrašnjeg prkosa površnosti svakodnevnog života.
Centralna poruka dela je istraživanje „tužnog klovna“ kao iskonskog arhetipa: prava emocija dolazi iz dubine, a ne iz zbunjenosti ili lažne vedrine. Kroz susrete sa princezom u šumi i naporan unutrašnji rast, dečak shvata da je svet previše ispunjen žurbom, materijalizmom i nedostatkom saosećanja. Tek kada ofarba lice u belo i podigne plavu suzu na obraz, shvati da njegov zadatak nije da nasmeje svet, već da ga podstakne da zaista počne da živi.
Završna scena, u kojoj dečak tri dana čeka starčev povratak na šumskoj čistini, a zatim pusti plavu suzu na belu masku, simbol je trajne tuge čovečanstva - ali i nade. On postaje beli klovn koji hoda svetom, posmatra ljude i pita se dok ne dođe vreme kada će svi biti istinski srećni.
No copies available
The last copy was sold recently.
