Grad sunca

Kampanela, dominikanac, filozof, pesnik i buntovnik, napisao ga je u zatvoru, nakon što je mučen i osuđen na smrt zbog jeresi i zavere protiv Španaca – delo je nastalo iz njegove patnje kao san o svetu bez tiranije, siromaštva i neznanja.

Priča je strukturirana kao dijalog: đenovski mornar priča vitezu hospitaleru o svom putovanju do čudesnog Grada Sunca, smeštenog na brdu blizu ekvatora, okruženog sa sedam koncentričnih zidina nazvanih po planetama (Merkur, Venera, Mars, Jupiter, Saturn, Mesec, Sunce). Na vrhu brda stoji hram posvećen Suncu – simbol božanske mudrosti i prirodne religije. Grad je mikrokosmos: matematički savršen, kosmički usklađen, gde je sve podređeno harmoniji univerzuma.

U ovom gradu nema privatne svojine – zemlja, kuće, hrana, čak i žene i deca se dele. Svi rade četiri sata dnevno, ostalo je posvećeno učenju, umetnosti, vežbanju i molitvi. Obrazovanje počinje rođenjem: deca uče sa slika na zidovima (čitav grad je živa enciklopedija – zidovi su oslikani naukom, istorijom, životinjama, biljkama). Brakovi se sklapaju prema eugenici i astrologiji, a ljubav je podređena opštem dobru. Vlast drže tri vladara: Moć (vojska), Mudrost (nauka) i Ljubav (zdravlje, reprodukcija) – iznad njih je Sveštenik-Sunce, prosvetljeni vladar koji spaja razum i veru.

Kampanela meša Platona, hrišćanstvo, pitagorejsku numerologiju i renesansnu nauku: astrologija određuje vreme za setvu, brakove, ratove; religija je prirodna, bez dogmi, usmerena ka Bogu kroz Sunce i zvezde. Nema siromaštva, nema zavisti, nema rata – sve je u harmoniji sa prirodom i kosmosom.

Grad Sunca nije hladna distopija; to je topao, gotovo poetski san čovečanstva o prevazilaženju sebičnosti. Kampanela veruje da je takav grad moguć – ako se ljudi okrenu razumu, prirodi i Bogu. Delo je uticalo na kasnije utopije, ali i na mislioce poput samog Kampanele, koji je sanjao o univerzalnoj monarhiji pod papom.