Krik

Vrisak koji je čuo u daljini naterao je dečaka da trči još brže. Skrenuo je sa staze i sada je mahnito trčao niz padinu. Grane su ga šibale po licu, a noge su mu se zapletale u korenje i grančice. Pao je i ustajao, a zatim je trčao dalje kroz gustu šumu, pravu mrtvu šumu čije visoke krošnje nije mogla da prodre ni sunčeva svetlost, a kamoli ova škrta mesečina. Anton je bio navikao na tamu i nije mu smetalo što uvelo lišće na vrhovima drveća nije dozvoljavalo svetlosti da vidi šumu. Tama je možda krila opasnost, ali je i njega skrivala. Jedino što ga je mučilo bilo je to što je opalo lišće preglasno šuštalo pod njegovim nogama, time odavajući njegovo kretanje. Često se klizao po lišću i tada bi, pri padu, lomio grančice, koje su glasno pucale tako da su ga progonitelji mogli čuti iz daljine. Trčao je dok se nije iscrpeo, a iscrpljivao se veoma brzo. Bez obzira na strah koji mu se ulivao u krv, i krv koja ga je nosila u svaki kutak njegovog tela, i bez obzira na opasnost u kojoj bi se našao ako bi stao, morao je da stane da dođe do daha. Zato je naglo stao i odmah čučnuo.