Pod oba sunca

Bato je postao čuvar svetionika jer nije želeo da se pridruži agresiji na dubrovačkoj obali. Danica, u svojoj nametnutoj samoći, oplakuje svoju neplodnost. Jednog leta, Nevena i Mitar, par u krizi srednjih godina, podižu šator ispred svetionika. Zajednička večera će promeniti sve u njihovim životima. „Pod oba sunca“, roman ispričan kroz glasove četvorice protagonista, je priča o krugu života koji sami crtamo i našim pokušajima da izađemo iz tog kruga. Ognjen Spahić još jednom pokazuje pun obim svog narativnog talenta i zavidnu sposobnost da stvori snažne, nezaboravne likove duboko obojene lokalnom istorijom. „Pod oba sunca“ je roman o ljudima u okovima sopstvenih odluka iz kojih se nikada ne mogu osloboditi. „Volim svog Slepog Miša. Nije da ga ne volim. Ne mrzim ga. Ni on mene ne mrzi. Bilo je to davno kada smo se voleli u isto vreme. Sada je drugačije. On me voli dok ga lečim pijanog u krevetu, previjam mu rane i stavljam hladne obloge na čelo. Volim ga dok ga gledam kako spava. Njegovo lice se preuređuje. Sve dolazi na svoje mesto. Obrve mu se ispravljaju, a usne mu se razdvajaju i otkrivaju zube. Gotovo se tako osmehuje. Čekam da mu se srce smiri. Onda i ja zaspim. Budna, potpuno budna, u ovoj zloj kući... Onda je sve drugačije. Ponekad se čini kao da oboje glumimo, krijemo od zidova šta smo bili jedno drugom. Jer da nije bilo tragova međusobne ljubavi, davno bih prerezala grkljan jadniku. Ja za njega ili on za mene. Dvadeset sedam godina čekam da me udari, da me zgnječi čekićem, polomi mi zube i izgnječi mi rebra. Zamahuje tamo-amo, uzalud.“ Juriša kao vepar. Riče, psuje, vređa, „Radi svoje i povlači se sam.“