Branislav Nušić

Srpski pisac (Beograd, 20. oktobar 1864 – Beograd, 19. januar 1938), završio studije prava na Velikoj školi u Beogradu (1887). Učestvovao u srpsko-bugarskom ratu. Osuđen je na dve godine zatvora zbog satirične pesme protiv obrenovićevskog režima (Dva raba, 1887). Posle pomilovanja, službovao u konzulatima Kraljevine Srbije; od 1900. bio je direktor pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Sarađivao u periodici (imao kolumnu u Politici pod pseudonimom Ben Akiba). Nastavljajući tradiciju J. Sterije Popovića, pisao je satirične komedije (Narodni prječet, 1883; Sumnjivo lice, 1888; Protekcija, 1889), u kojima je prikazao srpsko građansko društvo na prelazu iz 19. veka. u 20. veku. Istorijske i romantične drame (Knez Ivo od Semberije, 1900; Hadži Loja, 1908) imale su i scenski uspeh. Svoja antiratna osećanja iskazao je u zbirci Priče jednog kaplara (1886), drami Velika nedelja (1920) i memoarima Petnaest devetnaest (1921). Objavio je humoristični roman Opštinasko dete (1902), roman za decu Hajduci (1934) i humorističnu Autobiografiju (1924). Pred kraj života vratio se komediji (Gospođa ministarka, 1929; Ožalošćena porodica, 1934; Pokojnik, 1937; Vlast, nedovršeno); spontanim šalama i duhovitim dijalozima, kao i satiričnim prikazivanjem likova, oštrom kritikom društvenih deformacija i veštom građenjem zapleta, stekao je široku i trajnu popularnost među pozorišnom publikom. Posle drame Moralo je biti (HNK, 1901), nekoliko njegovih dela izvedeno je na hrvatskim pozornicama.