Gustave Flaubert

Gistav Flober (Ruan, 12. decembar 1821 – Kroase, 8. maj 1880) bio je francuski pisac i ključna ličnost evropskog realizma. Kao sin uglednog hirurga, odrastao je u Ruanu, a četrdesetih godina 19. veka započeo je studije prava u Parizu. Ipak, nije ih završio, već se povukao na porodično imanje u Kroaseu, gde je veći deo života posvetio književnosti. Putovao je po Evropi, Egiptu i Bliskom istoku, a iskustva stečena na tim putovanjima kasnije je koristio u svojim književnim delima.

Flober je književnost posmatrao kao zahtevnu umetničku disciplinu. Bio je poznat po gotovo opsesivnoj pažnji koju je posvećivao stilu, ritmu rečenice i potrazi za preciznim izrazom – čuvenim le mot juste (prava reč). Njegova proza spaja realističko zapažanje društva sa ironijom, psihološkom analizom i izuzetnom stilskom prefinjenošću.

Svetsku slavu stekao je romanom Gospođa Bovari (1857), pričom o Emi Bovari, ženi iz provincije čiji se romantični ideali sukobljavaju sa banalnošću svakodnevnog života. Nakon objavljivanja romana, Floberu je suđeno zbog navodne povrede javnog morala, ali je oslobođen optužbi. Delo je ubrzo postalo temelj francuske realističke proze.

Usledio je istorijski roman Salambo (1862), smešten u antičku Kartaginu, a zatim i Sentimentalno vaspitanje (1869), sveobuhvatni prikaz francuskog društva i razočaranja generacije koja je živela u vreme Revolucije 1848. godine. Godine 1874. objavio je Iskušenje svetog Antuna – delo na kojem je radio decenijama – a 1877. zbirku Tri priče, koju čine „Jednostavno srce”, „Legenda o svetom Julijanu Gostoljubivom” i „Irodijada”.

Poslednje godine života posvetio je satiričnom romanu Buvar i Pekiše, koji je ostao nedovršen i objavljen posthumno. Važan deo njegovog nasleđa čini obimna prepiska, koja je od neprocenjive vrednosti za razumevanje njegovog stvaralačkog procesa i pogleda na književnost.

Floberov ideal precizne, objektivne i stilski disciplinovane proze snažno je uticao na potonji realizam i moderni roman. Gospođa Bovari, Sentimentalno vaspitanje i njegove pripovetke i dalje spadaju među najznačajnija dela francuske književnosti 19. veka.