Metafizika

Aristotelova metafizika, kao zbirka spisa posvećenih „prvoj filozofiji“, dugo je bila glavni predmet ispitivanja te filozofske discipline. Za Aristotela je „prva filozofija“ (prōtē philosophia) najpre ljubav prema „mudrosti“ (sophia), kao ljubav prema jasnom uvidu radi samog uvida (theōria). To, dakle, nije uputstvo za konkretno ljudsko delovanje, već mudrost sticanja utemeljenog i razumnog znanja radi njega samog. Mudar je onaj ko poznaje samu stvar i njene uzroke i ko se, polazeći od tog saznanja, na kraju može uzdići do saznanja prvog (neuzrokovanog) uzroka svega što postoji, do nepokretnog pokretača svega što se kreće. U tom smislu, metafizika je, kao prva filozofija, u rangu sa fizikom i matematikom, ali se od njih razlikuje po tome što se ne zaustavlja na poznavanju uzroka i zakona koji vladaju svetom, već upravo težnjom ka znanje o prvom, neuzrokovanom uzroku, ono prevazilazi sve što je dato u razumno spoznajnom svetu. Zbog toga je samo ono slobodno u sopstvenom smislu, jer njegovo saznanje nije uslovljeno nikakvom neposrednom svrhom. Ovde metafizika ostvaruje svoju slobodu tako što ostvaruje krajnju svrhu svega što postoji, onoga što je božansko, što je zadatak teologije, koja se kod Aristotela ne sme razumeti u savremenom značenju te reči.