Slika Doriana Graya
Novo izdanje jedinog romana (1891) Oskara Vajlda, o mladiću neverovatne fizičke lepote, o fenomenu „večne mladosti”. Sve promene na licu i telu Dorijana Greja, izazvane promenom leta i njegovim užurbanim načinom života, zabeležene su na njegovom portretu
Intelektualno superioran, provokativan, samozadovoljan, ekstravagantan, bez moralnih i umetničkih predrasuda, Vajld je svojim radom i ponašanjem rušio zastarele kanone i konvencije svog „predmedijskog“ doba, postavljajući temelje za medijske nastupe pomenutih i brojnih drugih pop idola današnjice. Kao deklarisani hedonista i esteta, opsesivno opsednut lepotom i mladošću, Vajld dolazi na sopstvenu ideju: da ostane zauvek mlad, a sav teret vremena prenese na svoj uramljeni portret!
Naravno, svoju želju nije mogao da ispuni u sopstvenom životu, ali zato ju je ispunio svom glavnom junaku kada je zavapio autoru: „Kako je to tužno“, promrmlja Dorijan Grej, uporno gledajući u svoj portret. „O, tako tužno! Ostariću, postati ružan i ružan. Ali ta slika će zauvek ostati mlada. Nikad starije od ovog junskog dana... O, kad bi bilo obrnuto! Da ostanem večno mlad, a da slika stari! Dao bih sve, sve za to! Da, nema blaga na celom svetu koje ne bih dao za to! I njegova duša!»... I Dorijan je dao, i dušom i telom, i ne samo njima... i šta još i kako, pročitajte svakako u ovom ikoničkom remek-delu.
Jedan primerak je u ponudi
