Sociologija umjetnosti 2. dio

Štaviše, sociologija umetnosti se razvija istovremeno sa sociologijom pojedinačnih umetničkih oblika (književnosti, likovnih umetnosti, muzike, pozorišta itd.). Arnold Hauzer je dao veliki doprinos uspostavljanju i razvoju sociologije umetnosti, i moglo bi se bez oklevanja reći da zaslužuje posebno mesto među najistaknutijim predstavnicima ove discipline u našem veku, predstavnicima kao što su Plehanov, Lukač, Gramši, Rafael, Manhajm, Lunačarski, Kodvel, Benjamin, Adorno, Markuze, Sartr, Vilson, Frankastel, Rid, Antal, Goldman, Bastid, Bahtin, Divinjo, Ezoarpit itd., itd. Zadatak sociologije umetnosti, ukratko, jeste da ispita društveno-istorijsku uslovljenost i društveno-istorijsko značenje i funkciju umetničkih tvorevina. Naravno, kada je reč o proučavanju društveno-istorijske uslovljenosti, podrazumeva se prvenstveno utvrđivanje kako se društveno biće izražava u umetničkom delu kao uslovljenost, ali i kao njegov konstitutivni momenat. Jer je očigledno da delo postoji i deluje (ili postoji u vremenu) u neraskidivom jedinstvu najmanje tri konstitutivna momenta: stvaraoca, autora (izgovorenog vođe) dela (koji je uvek istovremeno individua za sebe i „ansambl društvenih odnosa“), medijuma („materije“) u kojem se delo realizuje, konkretizuje i primalaca i uživalaca dela (publike, društva).