Film zvani želja
Nikada se nisam preterano brinuo za mišljenje vlasti, za njenu rezervisanost ili otpor prema nekim mojim filmovima i projektima. Moja prava briga bilo je gledalište, a naročito tada kada nisam uspevao u njega da stignem.
Ali vreme je da najzad kažem radi čega mi je bila potrebna ta sloboda? Zbog čega zapravo, umetnik mora da bude slobodan? Hteo sam da budem slobodan samo zato da bih mogao da se udubim u dušu svoga društva i da izrazim nemire, njegove nade, njegove iluzije! Državni mecena nije mogao da me zameni u tom zadatku. Jer zašto bi činovnik trebalo da poznaje tu tajnu bolje nego ja? Da li po sili svoga zvanja? Ne mislim da bi zatišje zvaničnih kabineta i scenariji o kojima se dugo raspravlja na zasedanjima, mogli da dovedu do sjajnog uspeha. Naprotiv, iz takvih konsultacija nastaju obične tuparije, tvorevine bez ljudskog lica, bez duše.
Jedan primerak je u ponudi