Rat je dobiven u Švicarskoj – Slučaj Roessler
Svaka špijunska priča uvek izgleda kao sumnjiva romansa. Priča koju su Accoce i Kuet rekonstruisali dobrom novinarskom istragom za razliku od bilo koje druge: po odsustvu „romantizma“, a pre svega po važnosti i posledicama.
Knjiga je manje o špijunaži nego o zaveri. To je zapravo jedina koherentna, neumoljiva, iznenađujuće uporna i delotvorna organizacija nemačkog vojnog otpora nacizmu. Grupa oficira Oberkomando bi saopštavala sve odluke donete od prvog do poslednjeg dana. Autori, da ne bi bilo neverice, čak i previše insistiraju na ovoj „izdaji” – „nepobitnoj”, „neospornoj”. Nije iznenađujuće taj stav, već činjenica da bi se mogao manifestovati u poslednjem okruženju koje se moglo zamisliti: nemačkom generalštabu.
Grupu je činilo desetoro ljudi, svi Bavarci i protestanti, opremljeni snažnim intelektualnim oklopom: devet vojnika i jedan civil koji su zajedno, od početka nacizma, okupljali nepopustljivu želju da se suprotstave, zasnovanu na najčvršćem duhovnom ubeđenju. To je zapravo jedini motiv koji može neverovatno da učini mogućim.
Čim je objavljen rat, zaverenici - koji su videli znak proviđenja u situaciji u kojoj su se svi našli - odlučili su da svom otporu daju ovaj neviđeni oblik. Nacizam je morao biti pobeđen po svaku cenu, čak i ako je ta cena bila sama Nemačka. U civilnom životu, Roessler (jedino ime koje je otkriveno), emigrirao je u Švajcarsku, na njemu je bilo da organizuje – na višem nivou – samu mrežu.
Bilo bi razloga da zaverenici očajavaju. Pogotovo što je godinu dana kasnije Sovjetska Rusija odbacila ovu informaciju sa još više sumnje i brutalnosti. Dok ne dođe prosvetljenje. Od tada više neće biti neprijateljske namere, plana, dizajna, operacije, koje Rusi ne znaju unapred, do najsitnijih detalja. Objašnjenje za tolika neobjašnjiva „čuda”?
Ovo je „fantastičan izvor koji se nalazi u Švajcarskoj“ o kome govori Alen Dal, koji je „informacije nemačke Vrhovne komande“ širio na „još neobjašnjene načine“. Da ih razjasne bila je upravo ambicija Accoce i Kueta. Učinili su to, ali ne bez prepuštanja ovoj romansi – inscenaciji likova i rekonstruisanim dijalozima, „flešbekovima“, „tenzijama“ – za koje s pravom primećuju da ih u stvarnosti nema. Možda je to neminovnost ovakvog istraživanja i priče.
Da li je moguće pratiti autore do kraja ovog paradoksa koji bi devet nemačkih oficira učinio pravim pobednicima - protiv sopstvene zemlje - u ratu koji bi bio "dobijen u Švajcarskoj" (zahvaljujući i dobronamernoj švajcarskoj neutralnosti), i od kojih se možemo plašiti u retrospektivi da su bez njih oni i njihov mostobran, Rosler, poraženi preko Hitlera?
Jedan primerak je u ponudi
