Mrtve duše
Ostaće ova besmrtna, vanvremenska, uvek aktuelna priča o „revizoru“ mrtvih duša Čičikovu, vekovni groteskni spomenik naizgled vekovnoj ljudskoj pohlepi, gluposti, grabljivosti, grešnosti...
Gogoljev fino izbrušeni kritički duh kao da uviđa baš sve slabosti svojih savremenika, precizno ih secira i servira sa blagim podsmehom i ironijom, ali i blagonaklonošću prema svemu ljudskom, sa blagonaklonim razumevanjem za svakoga, ne optužujući nikoga. Sa zadivljujućom lakoćom razobličavao je tadašnje prilike i rugao se palanačkom mentalitetu, veleposednicima i plemićima, činovnicima i skorojevićima, stvarajući likove koji su u ruskom društvu postali uzori za lenjost, tvrdoglavost, samoljublje, potkupljivost, licemerje... tačka čak – kada živi, ali duhovno mrtvi, čiji je jedini cilj da se prežive na bilo koji način i po svaku cenu, cenjkaju se oko mrtvih (duša) govoreći o njima kao da su živi – brisanje granice između živih i mrtvi. Tako je Gogolj u knjizi, ali i samom knjigom, uzdrmao zakone prostora i vremena, jer ako pogledamo njegovu ili našu ili, u tom slučaju, čiju kuću, čini se da su okolnosti i ljudi više ili manje isti kao što su bili pre vek ili dva, i možemo mirno da stavimo ruku u vatru da nije bilo mnogo drugačije ranije...
Više primeraka je u ponudi
Primerak broj 1
- Tragovi patine
- Pečat biblioteke