Kako je govorio Zaratustra II

Vladan Dobrivojević je jedan od apsolutnih fenomena u srpskoj kulturi. Njegovi radovi obuhvataju svet reči kakav smo mojih desetak marljivih prijatelja i ja sačinjavali decenijama. U njegovom delu protiče istorija čovečanstva, u njemu se rasprostiru bezmalo svi krajevi naše planete. Ono je mreža koja treba da ulovi naše duše, jer je i zamišljeno kao veliko i nepregledno stranstvovanje ljudske duše koja je zalutala u ovaj zlehudi svet. (Jovica Aćin)

U Dobrivojevićevom opusu prisutni su, ekspli­citno ili implicitno — pominjemo samo neka od dela i autora — od Tristana i Izolde, Slova o polku Igorovu, mitova o Atlantidi, Persefoni, Ikaru, Heri i Leandru, Mrtvih duša, učenja Svetih otaca, Lao Cea, Dostojevskog, Beketa, Bulgakova, Suhravardija, Ibh–Hajama, Solovjova, Kupera, Berđajeva, preko Volasa Stivensa, Hamvaša, Platona, Ortege i Gaseta, Hajdegera, do biografije svetog Save i Andrićeve Jelene, žene koje nema. No, ovaj opus u celini, potvrđujući srodnost autora sa mnogim misliocima, u prvom redu sa Hajdegerom i Hamvašem, suštinski se (kao romaneskni opus) nastavlja na delo Dostojevskog, deleći sa velikim piscem interesovanje za iste teme, ali ih na druga­čiji način promišljajući, što i odgovara razlikama doba kojima pripadaju. (Jasmina Ahmetagić)