Istorija ludila u doba klasicizma
Mišel Fukoovo delo „Istorija ludila u doba klasicizma“, objavljeno 1961. godine (original: Folie et Déraison), je revolucionarna analiza kako je Zapadna Evropa konstruisala i marginalizovala ludilo od srednjeg veka do kraja 18. veka.
Fuko, rođen 1926. u Poatjeu, francuski filozof i istoričar moći (umro 1984), ovde uvodi „arheologiju znanja“: ludilo nije inherentna bolest, već diskurzivni proizvod društvenih normi, gde razum definiše „nerazum“ kao Drugog, podvrgavajući ga kontroli.
Knjiga, podeljena u četiri dela, prati evoluciju: u srednjem veku, ludaci su vidljivi u kolonijama leprozora, podsećajući na hrišćansku milost; renesansa ih slavi kao proroke kosmičkih istina, simbolizovanih „brodovima ludaka“ koji slobodno plove; klasično doba (17-18. vek) donosi „Veliko zatvaranje“ – zatvaranje u opšte bolnice sa prosjacima i prostitutkama, pod racionalnim režimom Dekarta, gde ludilo postaje moralna kazna za ekonomsku neefikasnost. U modernosti, klasifikovanoj pod psihijatriju, ludilo gubi svoj glas: zatvoreno u azilima pod nadzorom lekara, bez dijaloga sa razumom, pretvara se u „mentalno oboljenje“.
Fuko razotkriva mehanizme moći: ludilo kao ogledalo razuma, ali i kritiku prosvetiteljskog mita o progresu. Citat: „Ludilo i ne-ludilo, razum i ne-razum, ovde su zbunjujuće isprepleteni: neodvojivi od trenutka u kojem još ne postoje i postojeći jedno za drugo.“
Uticao je na njegov kasniji rad (Nadgledaj i kazni), inspirišući Deleza i Gvatarija u Anti-Edipu, i kritike institucija (kao što je Sasov Mit o mentalnoj bolesti). Kritike: Merkior ga optužuje za činjenične greške i selektivno citiranje hrišćanske okrutnosti prema ludima; Gating primećuje polarizaciju – hvaljena kao analitički temeljna (Porter), ali kritikovana zbog zanemarivanja empirije. Knjiga ostaje ključna za razumevanje kako moć oblikuje subjektivnost.
Nema primeraka u ponudi
Poslednji primerak je nedavno prodat.
