Iza šutnje su planine
Repeša nema misiju da popisuje svoju porodicu i komšiluk, da naslika fresku rodnog kraja, niti će tražiti čuda u dokumentarnosti i poetici običnog; on piše intimnu posvetu formativnim figurama svog odrastanja.
Sledeći tragove naše najbolje književne tradicije, a pre svega hercegovačke, pisac Adnan Repeša podjednako vešto koristi Kovačevog samosvesnog naratora - onog koji u memoarima sakuplja i rekonstruiše jedan prošli svet - i snažnog, lirskog naratora Hamzu Humea - koji uzbuđuje svet plastičnim i sočnim jezikom, vraćajući ga u iskonsko stanje porodice, ognjišta i male društvene zajednice. Ali, iako se sve dešava unutar ili u odnosu na zajednicu, roman „Iza tišine su planine“ je nostalgični mozaik o usamljenosti. Uprkos činjenici da lepi hercegovački jezik zna da nam odvuče pažnju svojim bojama, bogatim zvucima i rasutim slikama koje opisuju ili evociraju prošlo vreme, ne možemo a da ne vidimo dve duboke, suštinske drame koje stoje iza svega - jednu o permanentnom nemiru koji stoji iza ili ispred svakog ljudskog postupka i drugu, dramu o ljudskoj usamljenosti. U krajnjoj liniji, dramu o usamljenosti pisca.
Jedan primerak je u ponudi
