Federico Garcia Lorca

Federiko Garsija Lorka (Fuente Vakeros kraj Granade, 5. juna 1898. – okolina Granade, avgust 1936.) bio je španski pesnik, dramski pisac, muzičar i crtač, jedan od najvažnijih predstavnika Generacije 1927. Njegovo stvaralaštvo povezuje andaluzijsku narodnu kulturu s modernističkom i nadrealističkom imaginacijom.

Odrastao je u porodici zemljoposednika i učiteljice. Studirao je u Granadi, a od 1919. boravio u madridskoj Residenciji de Estudiantes, gde se sprijateljio sa Salvadorom Dalijem i Luisom Bunjuelom. Muzika je trajno obeležila njegov pesnički ritam, zanimanje za usmenu tradiciju i razumevanje umetnosti.

Prvu knjigu, putopisnu prozu Impresiones y paisajes, objavio je 1918. Slede Libro de poemas (1921.), Canciones (1927.) i čuveni Ciganski romansero (Romancero gitano, 1928.). Zbirka Poema del cante jondo (1931.) nadahnuta je dubokom pesmom andaluzijske tradicije. Boravak u SAD-u 1929–1930. podstakao je nastanak zbirke Pesnik u Njujorku (Poeta en Nueva York, objavljena 1940.), u kojoj se vizionarske slike povezuju s osudom rasizma, otuđenja i društvene nepravde.

Važna pesnička dela su i Tužbalica za Ignasijem Sančesom Mehijasom (1935.), Diván del Tamarit i posthumno objavljeni Soneti mračne ljubavi. U pozorištu je ostvario snažne tragedije Krvave svadbe (Bodas de sangre, 1933.), Jerma (1934.) i Dom Bernarde Albe (La casa de Bernarda Alba, napisan 1936.). Vodio je putujuće studentsko pozorište La Baraka, približavajući španske klasike seoskoj publici.

Njegovi likovi sukobljavaju se s društvenim zabranama, potisnutom željom i nasiljem. Na početku Španskog građanskog rata ubili su ga pobunjenici povezani s nacionalističkim taborom. Tačan dan smrti nije konačno utvrđen. Lorka je ostao simbol pesničke slobode i jedna od najizvođenijih figura moderne drame.