Julia Kristeva

Francuska književna teoretičarka bugarskog podrijetla (Slive, 24. VI. 1941). Diplomirala modernu književnost i lingvistiku u Sofiji, od 1966. u Francuskoj, polazila seminare L. Goldmanna, R. Barthesa i J. Lacana, bila je asistentica A. J. Greimasa, od 1974. predaje lingvistiku na sveučilištu Paris-VII, od 1979. praktično se bavi psihoanalizom. U radovima Sēmeiōtikḗ: traganja za jednom semanalizom (Sēmeiōtikḗ: recherches pour une sémanalyse, 1969), Revolucija pjesničkoga jezika (La Révolution du langage poétique, 1974) i Polilog (Polylogue, 1977) analizira prakse simbolizacije, razvija pojam semanalize kao kombinaciju semiologije i psihoanalize, a proizvodnju značenja dovodi u vezu s tjelesnim, biološkim i psihološkim procesima. U Tekstu romana (Le Texte du roman, 1970) uvodi, pod utjecajem M. Bahtina, koncept intertekstualnosti kao oznaku za dinamičan odnos među tekstovima. U daljnjim djelima – Moći užasa (Pouvoirs de l’horreur, 1980), Ljubavne priče (Histoires d’amour, 1983), Crno sunce: depresija i melankolija (Soleil noir: dépression et mélancolie, 1987) analizira proces nastajanja subjektivnosti u dodiru sa strahom, melankolijom, ljubavlju i otuđenjem te razmatra narcisizam i krizu identiteta. U Osjetljivom vremenu (Le Temps sensible, 1994) psihoanalitički tumači Proustov ciklus U potrazi za izgubljenim vremenom, koji analizira i u djelu Proust: pitanja identiteta (Proust: questions d’identité, 1998). O naraštaju poststrukturalističkih teoretičara napisala je roman Samuraji (Les Samouraïs, 1990).

Citiranje: Kristeva, Julia. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021. Pristupljeno 1. 11. 2023.