Pop Ćira i pop Spira

Pop Ćira i pop Spira (1898) je najpopularniji i najsmešniji roman Stevana Sremca, klasika srpske humorističke književnosti. Inspirisan stvarnom anegdotom (svađa dva sveštenika i izbijeni zub), roman prikazuje vojvođansku sredinu krajem 19. veka – bogato banatsko selo („nije selo, već varošica“) gde seljaci toliko vole crkvu i sveštenike da izdržavaju dvojicu od njih.

Glavni likovi su dva sveštenika:

• Pop Ćira (tj. Pop Hala) – veseliji, proždrljiviji, optimističniji.
• Pop Spira (tj. Pop Kesa) – malo škrtiji, ali i hedonista u životu.

Obojica imaju sinove (Persu i Sidu) i ćerke (Maru i Jelu), i žive u slozi: svakodnevno se posećuju, piju rakiju, jedu, ogovaraju. Idilu narušava dolazak mladog, lepog učitelja Pera Petrovića. Njegova žena ga je odmah „obavezala“ – svako od njih želi da joj postane zet i da se oženi njenom ćerkom. Počinju suptilne podvale, ogovaranje i ismevanje jedni drugih („spolja moj slatki“, a iznutra otrov). Zavist se pretvara u otvorene svađe, pa čak i u fizički obračun između popova – tuču u kojoj jedan drugom izbija zub.

Roman kulminira suđenjem pred vladikom, gde se sve rešava na zabavan način, sa puno narodne mudrosti i humora. Sremac koristi živahan, dijalekatski jezik pun poslovica, duhovitosti i ironije, secirajući malograđanski mentalitet, licemerje, zavist, sujetu i površno prijateljstvo u patrijarhalnom društvu.

Satira na „kalmanovski“ život u Vojvodini – gde se sve vrti oko jela, pića, braka i statusa, a crkva i sveštenici su centar svega. Delo je puno topline prema likovima, ali i oštre kritike malograđanskog društva. Ostaje relevantna jer se bavi univerzalnim ljudskim slabostima: koliko lako prijateljstva propadaju zbog sitnih interesa.