Plavi kaputić

Devojčica Ivančica, zvana i Plavi kaput (po plavom mantilu koji strastveno želi), i njen komšija Spavalo (penzionerka koja voli dugo spavanje) vode iscrpne ali dinamične razgovore u dvorištu svoje zgrade. Njihovi razgovori su o svakodnevnim dečijim brigama, ali i o tome koliko se odrasli menjaju i postaju nedosledni sami sebi i komplikuju ono što je u očima dece vrlo jednostavno može da objasni i razreši: „...nemam nikoga ovde. - Zašto? - Tako je, desilo se. - I tebi jesi li sam - Da, i ja sam sam. – Zašto, kad si odrastao?.... U „Plavom mantilu” akcenat je na potrebi dece za roditeljima i njihovom pažnjom, što se može iskazati vidom, dodirom i/ili rečima: „I plavi kaput je bio strašno sam. Ujutro su i mama i tata otišli ​​na posao. Dok je baka bila živa, nemati mamu i tatu nije bilo strašno. Ali pošto babe nema...I u plavom mantilu, Kušec daje kratke, precizne opise, ali skromnije nego kod Donatele. Čitanje o Plavom kaputića, saznaje se da „...Iz žbuna koji raste uz samu ogradu mog dvorišta, odjednom je provirila kovrdžava bebina glavica...reću ti da je mali polako izašao iz žbuna i kao mače se popela na trešnju..." Isto važi i kada se pominju njena osećanja "...Bilo je očigledno da joj je neprijatno, ali je detetova radoznalost bila toliko jaka da joj se nije moglo odupreti. , pa evo je, zaboravila je na strah i prihvatila moju ponudu..." "...Plavi mantil je usamljen i tužan... Kada bi zaspao, Plavokot bi uvek sanjao. Bila je to velika sreća i radost...“ U jednom delu pripovedač opisuje sebe kada je bio mali „...Bio jednom dečak Tomislav. Ime mu je bilo kraljevsko, ali i sam je bio siromašan, nije mogao biti siromašniji... A bio je veoma pametan dečak... Tomica je danima i satima tražio detelinu i razmišljao o zanimljivim i dalekim gradovima i zemljama. .. Dečak je bio sitan, plave kose i podignutog nosa, nije bio viši od najmanjeg žbuna na proplanku. Ko zna kako, ali ljudi su saznali za dečaka koji sanja najlepše snove na svetu... U jednom delu je opisan i drug iz detinjstva „...Zato što sam imao prijatelja koji se zvao Hrvoje...Njegov plave oči, ljuskav nos, prljave, radne ruke, pocepane cipele sa pohabanim štiklama...“