Rječnik tijela

Naslov ove knjige očigledno treba shvatiti u drugačijem, možda jednostavno užem smislu: nastao je pisanjem, razmišljanjem i kruženjem u narativima oko niza pojmova vezanih za telo, kao što su dodir, privlačenje, odbijanje, starost, bolest, silovanje, samouništenje. Ovi pojmovi nisu se pojavili sami od sebe, kao teorijski upitnici, već su nastali čitanjem savremene hrvatske i svetske proze, iz čitanja koje je, samo po sebi, zahtevalo dodatnu analizu i tumačenje. Jedan od mogućih podnaslova ove studije trebalo je da bude: Funkcionalne transformacije tela u savremenoj književnosti. Ovaj mogući podnaslov rada – funkcionalne transformacije – zahteva uvodno objašnjenje. Reč funkcija se ovde koristi, s jedne strane, kao jasan način izbegavanja suštinske bipolarnosti subjekta i objekta (telo kao subjekat i telo kao objekat), kao funkcija tela, tj. kako su funkcije tela ono što ih određuje u savremenom društvu u njihovoj raznolikosti i raznovrsnosti. Daleko izvan klasičnih i tradicionalnih filozofskih pitanja o odnosu tela i duše, danas su tela bez duša primarna mesta funkcionalizacije ljudskih subjekata. Naime, tela se definišu kroz upotrebu čak i kada nisu pozicionirana kao sredstvo ili objekat. Izvesna funkcionalizacija subjekta je stoga fundamentalna premisa savremenog raspolaganja telom – kao što sugerišu sociološki uvidi u načine na koje je telo danas predstavljeno u društvenim strukturama (društveni običaji, konvencije, kodeksi ponašanja, medijska prezentacija). Funkcionalizacija tela je možda najvidljivija u oblasti sporta, gde se telo transformiše u mašinu čije su individualne sposobnosti dovedene do maksimuma razvoja – funkcija kretanja u maksimum brzine trčanja, funkcija skakanja u maksimum dostignute visine. U celini, za savremeno zapadno društvo se može reći da se društvena briga za zdravlje pretvorila u nasilnu medikalizaciju fizičkog, gde je zdravo telo društvena, ekonomska korist, a ne cilj po sebi. Moramo biti zdravi da bismo bolje ispunjavali svoje društvene funkcije i time finansijski doprinosili društvu. U slučaju starosti i bolesti, mi smo teret za društvo, mi ga koštamo. Isti efekat vrši i proces estetizacije fizičkog, koji je vidljiv kroz sisteme poput modne i kozmetičke industrije, u kojima je telo, posebno žensko telo, ne samo standardizovano već i normirano, a postizanje norme (kao u sportu) izjednačeno je sa društvenim uspehom. Tema estetske hirurgije, koja kombinuje procese medikalizacije i estetizacije tela, jeste konačni rezultat ovog procesa, čije se teorijski radikalne posledice analiziraju u bioetički postavljenim pitanjima o tome šta čini subjekta subjektom, i kada (nakon koliko i kakvih intervencija u pravcu genetskih intervencija i bioničkih zamena) subjekt menja svoj identitet upravo kao telo. Naime, kada telo gubi svoj identitet.