Pjesme i eseji

Šimić (1898–1925), rođen u siromašnim Drinovcima kod Livna, umro je mlad od tuberkuloze u Zagrebu. Njegovo delo, obeleženo pobunom protiv tradicije i intenzivnim doživljajem sveta, počelo je impresionizmom („Cibaliana“, 1914), a kulminiralo je avangardnim delom „Transformacije“ (1920), zbirkom od 48 kratkih pesama u slobodnom stihu, simetrično organizovanih oko tema transformacije: Boga, ljubavi, smrti i poezije. Pesme poput „Pesnika“ i „Opomena“ slave divljenje svetu, pesničko stvaranje kao preobražaj stvarnosti i empatiju prema patnji drugih („Čoveče, pazi da ne ideš pod zvezde, mali!“).

Eseji i kritike („Anarhija u umetnosti“, „O muzici formi“) zagovaraju čistu umetnost, rušenje starog i duboko prodiranje u postojanje, kritikujući domaće autore (Krleža, Nazor) i prateći evropske trendove. Krmpotićeva kolokvijalna studija ističe Šimićev doprinos modernizmu: slobodan stih, vizuelnost, eufoniju i depatetizovani izraz, čineći ga pionirskim uticajem na hrvatsku lirsku poeziju. Knjiga otkriva pesnika tela, grada i siromašnih, čija „poezija iznutra“ predstavlja trajno nasleđe, uprkos ranim optužbama za „nepoeziju“. Šimićevo delo, objavljeno uglavnom posthumno, spaja hercegovačke korene sa univerzalnim nemirom, inspirišući generacije.