Gilles Deleuze

Žil Delez (18. januar 1925 – 4. novembar 1995) bio je francuski filozof, jedan od najuticajnijih mislilaca druge polovine 20. veka. Rođen u Parizu u buržoaskoj porodici, odrastao je tokom nacističke okupacije. Njegov otac je bio inženjer, veteran Prvog svetskog rata sa antisemitskim stavovima. Delezov stariji brat Žorž je uhapšen tokom nacističke okupacije zbog učešća u pokretu otpora i umro je na putu za Aušvic – traumatično iskustvo koje je duboko obeležilo mladog Žila.

Studirao je filozofiju na Sorboni od 1944. godine, gde su ga oblikovali Ipolit i Kangiljem. Predavao je u licejima, na Sorboni, u Lionu i od 1969. na eksperimentalnom Univerzitetu Pariz VIII u Vensenu, gde je bio omiljeni profesor do penzionisanja 1987. godine. Oženio se Fani Granžuan 1956. godine, sa kojom je imao dvoje dece. Patio je od teškog emfizema pluća i izvršio je samoubistvo skokom kroz prozor 1995. godine.

Karijeru je započeo monografijama o klasičnim filozofima, među kojima se ističu studije o Hjumu („Empirizam i subjektivnost“, 1953), Ničeu (1962), Kantu, Prustu, Bergsonu i Spinozi. Ključna samostalna dela su „Razlika i ponavljanje“ (1968) i „Logika značenja“ (1969), u kojima razvija ontologiju razlike, ponavljanja, virtuelnog i imanencije.

Godine 1969. upoznao je Feliksa Gvatarija, sa kojim je stvorio neka od najmoćnijih dela 20. veka: „Anti-Edip“ (1972), radikalnu kritiku psihoanalize, porodice i kapitalizma, i „Hiljadu platoa“ (1980), nomadsku ontologiju rizoma, deteritorijalizacije i tela bez organa. Zajedno su objavili i knjige o Kafki i Šta je filozofija? (1991).

U kasnijim delima bavio se umetnošću – Frensis Bejkon: Logika senzacije (1981), dve knjige o filmu („Slika-pokret“ i Slika-vreme) i Kritika i klinika (1993).

Delezova filozofija naglašava imanenciju, rizomatsko razmišljanje, postajanje i afekte, i kritikuje hijerarhijske strukture. Imao je dubok uticaj na poststrukturalizam, kulturne studije, filmsku teoriju i političku filozofiju.