Friedrich Nietzsche

Fridrih Vilhelm Niče (Reken, 1844 – Vajmar, 1900) bio je nemački filozof, filolog i esejista, kao i jedan od najuticajnijih mislilaca u modernoj evropskoj kulturi. Studirao je klasičnu filologiju u Bonu i Lajpcigu, a sa svega dvadeset četiri godine postao je profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu. Zbog zdravstvenih problema napustio je akademsku karijeru 1879. godine i narednu deceniju proveo uglavnom putujući i pišući.

Njegovo prvo značajno delo, Rođenje tragedije (1872), razmatra grčku kulturu kroz suprotnost između apolonijskog principa reda i dionizijskog nagona, ekstaze i stvaralačke energije. U delima Ljudsko, iviše nego ljudsko (1878), Svanuće (1881) i Vesela nauka (1882), Niče razvija aforistički stil i sve oštrije kritikuje tradicionalnu metafiziku, religiju i moral.

Centralno mesto u njegovom opusu zauzima filozofsko-poetsko delo Tako je govorio Zaratustra (1883–1885), koje uvodi ideje o Nadčoveku (Übermensch), prevazilaženju čoveka i večnom vraćanju. U knjigama S one strane dobra i zla (1886) i Genealogija morala (1887) on istražuje poreklo moralnih vrednosti i dovodi u pitanje njihovu navodnu univerzalnost.

Među njegovim kasnijim delima ističu se Slučaj Vagner, Sumrak idola, Antihrist, Ecce Homo i Niče protiv Vagnera. Koncepti kao što su volja za moć, perspektivizam, nihilizam i „smrt Boga” postali su nezaobilazni u kasnijim filozofskim raspravama. Knjiga poznata pod nazivom Volja za moć nije dovršeno delo čiji je autor Niče, već posthumna kompilacija njegovih beležaka.

Godine 1889. Niče je u Torinu doživeo težak mentalni slom, nakon čega više nije stvarao. Poslednje godine života proveo je pod brigom svoje porodice.

Njegova filozofija je duboko uticala na egzistencijalizam, fenomenologiju, psihoanalizu, književnost i filozofiju 20. veka. Ničeov jedinstveni spoj filozofije, psihologije, književnosti i kulturne kritike učinio ga je jednim od najčitanijih – ali i najrazličitije tumačenih – mislilaca modernog doba.