Pravo na laganje
Kant je tvrdio da nema prava na laganje jer je govorenje istine apsolutna dužnost, dok je Konstan zastupao mogućnost izuzetka od dužnosti, tvrdeći da treba lagati za opšte dobro, što je pokrenulo čuvenu filozofsku debatu.
Ova diskusija iz 1797. godine počinje Konstanovom kritikom Kanta u njegovom eseju „Političke reakcije“: apsolutna dužnost da se kaže istina, ako se primenjuje bezuslovno, uništila bi društvo. Konstan navodi primer: ako ubica pita za prijatelja koji se sakrio u vašoj kući, laganje bi bilo opravdano iz filantropije – jer ubica nema pravo na istinu.
Kant snažno odgovara, braneći apsolutnu zabranu laganja. Kantovi ključni argumenti:
- Izraz „pravo na istinu“ je besmislen – ne postoji objektivno pravo na istinu, već samo subjektivna dužnost istinitosti (veracitas) prema sebi i drugima.
- Laž je namerna neistina u izjavi drugom – ne zavisi od štete, već od kršenja formalne dužnosti razuma.
- Dužnost da se kaže istina je kategorična, bez izuzetaka – osnova svih ugovora, poverenja i prava. Ako se dozvoli izuzetak (npr. iz ljubavi prema bližnjem), maksima postaje neuniverzalna: svet bi se urušio u haos nepoverenja.
- U Konstantovom primeru: ako lažete ubicu, kršite svoju dužnost – čak i ako ga slučajno ne povredite, laganje je zločin protiv razuma. Ako vas ubica primora da date izjavu, laž je falsilokvijum (neistina), ali ipak kršenje – odgovorni ste za posledice ako laž omogući zločin.
Kant ne dozvoljava „bele laži“ van čovečanstva – istinitost je sveta zapovest razuma, neograničene koristi. Konstan ovo vidi kao krutost koja uništava društvo; Kant Konstantov pristup vidi kao oportunizam koji potkopava temelje morala.
Ova debata – jedna od najpoznatijih u etici – pokazuje sukob između apsolutnog deontologizma i pragmatičnog konsekvencijalizma.
Jedan primerak je u ponudi
