Melankolija otpora

Romani „Satanski tango“ (1985) i „Melanholija otpora“ (1989) nisu mogli dugo ostati velika tajna mađarske književnosti zbog svoje izvrsnosti, a Laslo Krasnahorkai je ubrzo postao novo, nezaobilazno ime na svetskoj književnoj sceni, a danas, nakon objavljivanja dvadesetak romana, priča, eseja itd., ušao je u uži izbor kandidata za Nobelovu nagradu. Hvalili su ga istaknuti autori poput Zebalda i Suzan Zontag, a širu popularnost stekao je kroz filmove koje je stvorio sa Belom Tarom na osnovu njegovih romana i scenarija. Njihov nekonvencionalni timski rad rezultirao je magijom, pulsirajućom kombinacijom svetog i demonskog, ali i cirkuskog i uzvišenog – privlačno-odbojnim preplitanjem svetova Krasnahorkaijevih romana i Tarovih filmova, u koje je teško ući, a još teže, mnogo teže, ako ne i nemoguće, izaći. U romanu „Melanholija otpora“, koji je kritičar „Njujorčana“ Džejms Vud nazvao „komedijom apokalipse“, neobični događaji počinju da se odvijaju kada misteriozna cirkuska trupa stigne u mali provincijski grad na jugu Mađarske sa džinovskim kitom koji privlači radoznale i harizmatičnim čudakom, Princom, koji privlači nezadovoljne... Pored intrigantne radnje, zahtevnijeg čitaoca privući će autorove sugestivne, vijugave dugačke rečenice; vrtoglava dvosmislenost događaja; apokaliptične, groteskne scene koje dovode u pitanje mogućnosti otpora vladajućem sistemu; i snaga sveznajućeg narativnog glasa koji opisuje najsuptilnije trenutke psiholoških fluktuacija junaka romana... To su samo neke od karakteristika fascinantnog autorskog pisanja Krasnahorkaija, čoveka koji možda nije, kao njegov junak, zaslužio nagradu „za najjednostavniji i najsvrsishodniji način vođenja života“, ali koji je „svojim izvanrednim talentom pozlatio dosadu svakodnevnog života sferom umetnosti“.