Apocalypso
Apokalipso je zbirka proznih tekstova (kratkih priča, eseja, feljtona, lirskih fragmenata) poznatog srpskog reditelja, scenariste i kritičara Gorčina Stojanovića (rođ. 1966).
Tekstovi su pisani između 1997. i proleća 2000. godine; prvi je inspirisan drugim albumom benda Haustor, a poslednji se završava duhom osiromašenog Beograda (poređenje sa osiromašenim uranijumom). Treći deo knjige ranije nije objavljen.
Naslov kombinuje „apokalipsu“ i „kalipso“ - kraj sveta sa plesom, ironičnim ritmom i nostalgičnim egzilom. Stojanović piše o tranzicionoj Srbiji 90-ih: senkama rata, kulturnom siromaštvu, urbanom propadanju, medijskoj histeriji, umetničkoj nemoći i ličnim prelomima. Jezik je precizan, ciničan, poetski nabijen - mešavina crnog humora, ironije i melanholije.
Zbirka je intiman portret generacije koja je živela na kraju sveta: Beograd kao lavirint vremena, gde se prošlost i sadašnjost sudaraju u haosu. Tekstovi su povezani emocijama - od muzike i filma do svakodnevnog apsurda - i čitaju se kao lirski dnevnik intelektualca u ratnom i posleratnom periodu.
Smatra se jednim od najautentičnijih proznih dela o devedesetim godinama u Srbiji – ne patetičnim, već lucidnim i gorkim, sa notom rokenrol energije i filmskog ritma. Knjiga je retka u prodavnicama polovne robe, ali ostaje važan glas o „apokaliptičnom plesu“ tranzicije.
Jedan primerak je u ponudi
