Mornings in Mexico / Etruscan Places

Ova kombinovana knjiga D. H. Lorensa nudi dva njegova najpoznatija putopisna ciklusa koji čine celinu u njegovoj potrazi za „živim životom“. Jutra u Meksiku (1927) nastala su iz Lorensovih boravaka u Meksiku i Novom Meksiku 1920-ih, dok je Etrurska mesta (1932) njegovo poslednje veće delo, napisano tokom putovanja u Etruriju 1927. godine, neposredno pre njegove smrti.

U Jutrama u Meksiku, Lorens slika jutra u Oahaki i okolini sa poetskom preciznošću. On opisuje živahne pijace, papagaje, indijanske plesove (kao što je „Ples klijavog kukuruza“), običaje i odnos domorodaca prema prirodi i vremenu. To nije klasičan putopis sa istorijskim činjenicama, već duboko lično, senzualno iskustvo. Lorens oseća „mračnu“ vitalnost indijanskog sveta – kombinaciju lepote i brutalnosti, čistote i tame – što je u kontrastu sa belom, industrijskom civilizacijom. On je kritičan prema španskom nasleđu i modernizaciji, a fasciniran je ritmom prirode i telom koje još nije otuđeno od zemlje. Njegov stil je impresionistički: boje, mirisi, pokreti i unutrašnji nemir stapaju se u hipnotičku prozu.

Etrurska mesta je još intimnija i filozofskija. Lorens posećuje Červeteri, Tarkviniju, Vulči i Volteru, ulazi u oslikane grobnice i čita etrursku umetnost kao poruku života. On vidi Etrurce kao narod koji je slavio telo, seksualnost, plodnost i radost postojanja, za razliku od rimskog carskog nasilja i fašističke Italije Musolinijeve ere koju sreće u pozadini. Za njega, grobnice nisu mesta smrti, već svetilišta života – freske sa plesačima, životinjama i gozbama pokazuju „slobodan, smeo i svež“ duh koji je moderni čovek izgubio. Lorens ovde razvija svoju filozofiju: kritiku mehanizovane Evrope, pohvalu paganske vitalnosti i verovanje u obnovu kroz kontakt sa drevnima. Knjiga je istovremeno putopis, likovna kritika i duhovni testament.

Oba dela povezuje Lorensova opsesija „krvlju i mesom“ nasuprot duhu i mašini. U Meksiku on traga za živom primitivnom silom, u Etruriji – za njenim izgubljenim, ali i dalje čitljivim tragovima u umetnosti. Njegov stil je bogat, ponekad ekscentričan, uvek strastven: pejzaž, ljudi i artefakti postaju simboli unutrašnjeg stanja Evrope i samog čovečanstva. Čitalac ne dobija objektivne informacije, već Lorensov subjektivni žar – mešavinu divljenja, nostalgije i besa prema modernosti.

Ova kombinovana knjiga je idealna za ljubitelje putopisa koji prevazilaze žanr i postaju filozofske meditacije. Lorens ne opisuje samo mesta – on ih doživljava, kritikuje civilizaciju i poziva na povratak korenima fizičke i duhovne slobode. Delo je sveže, provokativno i poetski snažno čak i danas.