Dnevnici, 2. svezak: 1912-1914.
Drugi tom Kafkinih dnevnika obuhvata ključne godine 1912–1914. Ovaj tom je most između ranih skica i zrelih romana, a fragmenti su sirovi, aforistički, puni samosakaćenja, ali i domišljate introspekcije.
Ovi fragmenti, pisani u noćnim satima između kancelarijskog posla i nesanice, otkrivaju Kafkin unutrašnji pakao: „Život je san, a ja sam sanjar koji se ne može probuditi.“
Godina 1912. kulminira susretom sa Felisom Bauer u Berlinu – „devicom u košulji“ koja ga hipnotiše, ali i parališe. Dnevnički monolozi o snu („Jedna noć na četiri stranice... i sve je gotovo“) opisuju pisanje „Suda“ kao rođenje: priču o sinovskoj krivici i očevom sudu, inspirisanu Felisom. Pisma za nju postaju opsesija – „Ti si moja istina, ja sam tvoja laž.“ Ona razmišlja o braku kao o bekstvu od sebe: „Brak je spasenje, ali ja sam osuđenik.“
- godina donosi putovanja na Rivu i u Pariz, gde se suočava sa telesnošću: „Telo je zatvor, duša je zatvorenica.“ Snovi o gužvi, progonu i incestu otkrivaju duboku patnju – senka njenog oca dominira, nagoveštavajući „Pismo ocu“. Jevrejski identitet se budi kroz posete sinagogama i razmišljanja o asimilaciji: „Mi Jevreji smo duhovi bez tela“. Skice poput „Velikog kineskog zida“ najavljuju metafizičke alegorije.
Godina 1914, uoči Velikog rata, donosi mobilizaciju – Kafka izveštava, ali je pušten zbog lošeg zdravlja. Rat vidi kao metaforu za svoj život: „Svet se raspada, a ja stojim u ruševinama.“ Ljubav sa Feliče raspada se u još jednom periodu sanjarenja, sa dozama humora: „Ja sam mrav, ona je planina.“ Teme: otuđenje, nedostatak komunikacije, pisanje kao jedini izlaz – „Knjiga mora biti sekira za zaleđeno more u nama.“
Jedan primerak je u ponudi
