Dnevnik jedne sobarice

Žestina njenog saopštenja je slična anarhističkom pamfletu usmerenom protiv vojnih i crkvenih vlasti, kao i protiv izopačenosti građanske klase, te stoga odražava novu kritičku atmosferu koja je inspirisala umetničke i humanističke krugove s kraja 19. veka.

Dnevnik sluškinje svojim osebujnim i iskričavim jezikom priča o nedaćama, usponima i padovima žene sa ruba društva i predstavlja jedan od poslednjih bljeskova naturalizma u francuskoj književnosti.

Celestina, glavni lik knjige, predstavlja najsugestivniju ličnost naturalističkog romana. Lepa, pametna, samosvesna, ali siromašna, ona prodire u tkivo društva koje se urušava nemilosrdnim ubodom svoje ranjene servilne osvetoljubivosti. Neko zbog svoje prijatnosti, neko zbog svoje oštroumnosti, često po preporuci biroa za zapošljavanje, završava u domovima uglednih bogataša od Pariza do besposlenih provincija. Kada ne uživa u slobodi, obilju i izopačenosti gradskih vlastodržaca, uz koje cvetaju njeni poroci, ona se sa zadovoljstvom i zlobom prepušta prebiranju po sećanjima, opisujući svoju lascivnu odiseju.

Ili joj se udvaraju gazde i njihovi sinovi, često ekscentrični, ili je grdi bezosjećajna gazdarica, ili je tlači nespretna provincijska sredina u kojoj sve vrvi od seksualnih zločina. Okružena porokom, u neprestanoj borbi, ni ona ne posustaje od zadovoljstva požude koje pretpostavlja ljubav... čak i kada je najranjivija. Posebno je surova prema onima koji dobrotom nadmašuju druge, smatrajući takav stav pravilima igre i cenom sopstvene izopačenosti. Pri tome će se vezati za najnepoštenije i najnemilosrdnije od svih nitkova.