Crnac

Autorka zaista piše o detinjstvu, detinjstvu koje bi moglo biti njeno, ali naratorka nema ime, niti selo u kojem živi, niti grad u koji ide na studije. Roman je sastavljen od kratkih fragmenata koji se ponekad čitaju kao kratke priče, ponekad kao bljeskovi sećanja, a ponekad kao prozne pesme. U naratorkinom detinjstvu nema elemenata bajke, upravo suprotno. U predgrađu provincijskog grada poznatog po teškoj industriji, dete odrasta okruženo siromaštvom, provincijalizmom i suptilnim terorom ljudi koji žive prazne živote. Odlazak na studije u veliki grad takođe ništa ne menja. Ulice su veće, malo bolje osvetljene, ali ljudi sa „praznim pogledima“ je i dalje prate. Gromača piše o istom istočnoevropskom siromaštvu koje je opisala Slavenka Drakulić, istom odnosu prema ženama o kome je pisala Dubravka Ugrešić, ali su njeni prozni fragmenti bliži romanu Danila Kiša „Vrt, pepeo“, „Šalu“ Milana Kundere, „Velikoj svesci“ Agote Krištof i poeziji Šimborske. Tatjana, kao i sve dobre pesnikinje, zna kako da kaže mnogo sa malo reči.