Šagrinska koža

Romantična komponenta Balzakove ličnosti dostigla je svoj puni izraz u čitavom nizu dela, koje je sam Balzak svrstao u „filozofske priče”: u svima su bili snažno naglašeni fantastičnost i misticizam, za šta je većina kritičara uzor pronašla kod Hofmana. Godine 1830. objavljen je Balzakov L'Elikir de longue vie, koji konceptom i naslovom podseća na Hofmanov „eliksir života“. Godinu dana kasnije objavljuje „Shargin Skin”, koji podseća na Hofmanovu „Phantasienstucke”, samo s tom razlikom što se Balzak rukovodi filozofskim i moralnim tendencijama, kojih Hofman nema. „Šagrinska koža“ odlično pokazuje kako Balzak vešto kombinuje fantastično sa realističkom tačnošću u opisu.

Balzak je u „Šagrinskoj koži” odlično prikazao i opisao strast u svim detaljima i izrazio moralnu tezu da preterano ugađanje strastima neminovno uništava čoveka. Rafael de Valentin je proćerdao svu svoju imovinu, što mu je bilo dovoljno da bez poteškoća završi svoje obrazovanje. Tako se našao u beznadežnoj bedi, iz koje želi da pobegne samoubistvom. Na sreću, jedan starac na obali Sene - u kojoj je hteo da se ubije - dočepao se čudesne šagrene kože, koja ima sposobnost da svom vlasniku ispuni svaku želju. Jedina mana mu je što se skuplja, a kada se skroz smanji, kada nestane, tada je život njenog vlasnika došao do kraja. Rafailo, oslobođen bede, ponovo se baca u red strasti. Ali ne zadugo: svaki pogled na njegovu bledu kožu, koja se vidno skuplja, upozorava ga da mu se bliži kraj. Ova pomisao ga konačno tera u očaj, a očajanje u bolest – od koje ga ne mogu spasti ni najbolji lekari. Dakle, njegovo žaljenje zbog ispunjenja sopstvenih strasti na kraju mu donosi smrt.