Tihe kuće

Iza zidova ovih tihih priča, koje karakterišu uglačane, gipke i harmonične rečenice obogaćene neočekivanim i osvežavajućim metaforama, pronalazimo razne aberantne međuljudske konstelacije koje razaraju i rekonstruišu složen i problematičan koncept porodičnih ili bliskih odnosa uopšte. Bez preterano snažnih gestova ili potrebe za efektima, ove priče se sporo odvijaju, stvarajući atmosferu i pojačavajući napetost koja nikada, čak ni kada se svetlo iznenada upali u mraku, kao u dečjoj igri u naslovnoj priči, ne završava se jasnim ili predvidljivim razrešenjem, niti je autorova namera da nas ubedi da je ono moguće. Otvorenost „Tihih kuća“ stoga možda ukazuje i na tamu u nama samima za koju nema prekidača ili nedvosmislenog odgovora, već postoji potreba da je osluškujemo i ispitamo, da joj damo oblik.