Sin puka

U vreme kada je Valentin Kataev pisao ovu priču, tema rata i dece još nije bila toliko izložena, pa je delo izazvalo veliko interesovanje. Ali i sada ostaje poseban, atmosferski i izaziva mučan osećaj u duši.

Jedna situacija inspirisala je pisca da stvori ovu priču. Godine 1943. video je dečaka obučenog kao odrasli vojnik. Sve je bilo kako treba, samo se videlo da je odeća šivana za dete. Dečak je rekao da su ga izviđači našli u zemunici, usamljenog i gladnog, i odveli. Tako je počeo da živi sa njima. Junak ove priče je po mnogo čemu sličan ovom dečaku. Prvih dana rata izgubio je oca, majku su mu ubili Nemci. Ostavljen potpuno sam, lutao je šumom oko tri godine dok nije pronađen.

Ova priča vas tera da rat vidite očima deteta, izaziva pomešana osećanja, ali uglavnom tužna. Toliko boli gledati decu kako se mirno nose sa smrću i okrutnošću. Teško je kada dete nema detinjstvo, kada se krv i bol upoznaju. Pisac čini da se u svakoj reči osećate, s jedne strane, da se divite dečaku Vanji, a bilo je mnogo njemu sličnih, s druge strane, koji ga saosećaju.