Oči plavog psa
Priča prati muškarca i ženu koji se vole u zajedničkim snovima. Uprkos šifri „Oči plavog psa”, koju koriste u pokušaju da se pronađu u budnom stanju, muškarac po buđenju sve zaboravlja, ostavljajući ih u večnoj samoći.
„Oči plavog psa“ (Ojos de perro azul) jedna je od najpoznatijih ranih kratkih priča Gabrijela Garsije Markesa, objavljena 1950. godine. Ova nadrealna i upečatljiva priča istražuje granice intimnosti, podsvesti i duboke ljudske usamljenosti. Radnja se odvija unutar zatvorenog, intimnog prostora sna, gde se muškarac i žena redovno susreću i dele duboku emocionalnu vezu. Iako funkcionišu kao jedinstvena celina unutar sna, tragedija leži u činjenici da se u budnom životu uopšte ne poznaju, niti znaju gde drugi živi. Jedina veza koja bi ih mogla ujediniti u stvarnosti je fraza „Oči plavog psa“. Žena opsesivno ponavlja ovu lozinku i piše je po zidovima, stolovima i u restoranima u stvarnom svetu, nadajući se da će je prepoznati. Međutim, nakon buđenja, muškarac otkriva da mu je sećanje na događaje iz sna potpuno izbrisano, ostajući nesvestan njenih napora i sopstvene čežnje. Kroz motiv nemoguće ljubavi i zarobljenosti u sopstvenom umu, Markes stvara atmosferu anksioznosti i melanholije. Priča pripada njegovoj ranoj, nadrealističkoj fazi — pod uticajem Kafke — u kojoj se već mogu razaznati elementi magičnog realizma koji će kasnije definisati čitav njegov književni opus.
Dva primerka su u ponudi
