Tajna istorija

Vizantijskom caru Justinijanu I (527-565) pošlo je za rukom da Rimsku imperiju vaspostavi u pu­nom sjaju iz nekadašnjih slavnih vremena, što je bio poduhvat koji se graničio sa pravim podvigom. Ponovo je Carstvo, rasprostirući se na tri kontinenta, Evropi, Azi­ji i Africi, gordo i slavodobitno nosilo oreol svetske drža­ve, i ponovo su velika osvajanja pretvorila Sre­do­ze­m­no more u rimsko jezero. Nikada kasnije, tokom po­s­to­ja­nja koje se produžilo skoro čitav jedan milenijum, Vi­zantija nije uspela da dosegne toliku moć i postigne ta­kav opseg.(...) Neposredni svedok ovih burnih vremena, oče­vi­dac mnogih važnih događaja, bio je Prokopije, najveći vi­zan­tijski istoričar VI stoleća. Nošen snagom ra­do­z­na­log i pronicljivog duha, proputovao je veliki deo on­da­š­njeg poznatog sveta, boraveći na gotovo svim važnim ra­ti­štima gde su romejske trupe pronosile osvajačku slavu Ju­s­tinijana I. Za Prokopijeva dela se sa puno razloga sma­tra da su neuporedivo najbogatije i najpouzdanije sve­d­očanstvo o ovome dobu.

Istorija ratova (De bellis), sva­ka­ko njegov najznačajniji spis, ne svodi se samo na su­vo­par­no ređanje događaja, već je protkana obiljem po­da­ta­ka koji je pretvaraju u enciklopediju najraznovrsnijih činje­nica iz etnografije, demografije i kulture rane Vi­zan­ti­je i sveta koji ju je okruživao.(...)

Razdiran nedoumicama zbog prikrivanja prave is­tine, osmelio se da u potaji napiše novo delo, sasvim dru­gačije od prethodnog, u kojem bi do same srži ra­z­go­li­tio vladavinu Justinijana I i Teodore, i najtamnijim bo­ja­ma prikazao naličje velike epohe. Skinuvši obrazinu dvor­skog istoričara, što je Prokopije bio samo delimično, od­anog i, zašto ne reći, ponekad i pomalo snishodljivog, sa iznenađujućom žestinom se obrušio na ličnosti Ju­s­ti­ni­ja­na I i Velizara, a pogotovo na njihove žene, Teodoru odnosno Antoninu, osobe neznatnog porekla i naglašene amoralnosti, ali i zadivljujuće preduzetnosti. Tako je na­s­ta­lo delo koje se po mnogo čemu opire ustaljenim kla­si­fi­ka­cijama i gotovo da nema svog srodnika ni u pre­t­h­o­d­nim ni u docnijim epohama. To nije istorijsko delo u pra­v­om smislu reči, već svojevrsna hronika skandala, politički pamflet koji kao da nije pisan mastilom nego žuči. Na­stao oko 550, spis je poznat kao Tajna istorija (Historia arcana), a u originalu se zvao ’Ανέκδοτα’, budući da je objavljen tek posle piščeve i Justinijanove smrti. Uz is­ti­noljubivost i mržnja je bila jedan od podsticaja koji su Prokopija naveli da napiše ovo delo.

Prof. dr Radivoj Radić