Gottfried Wilhelm Leibniz

Gotfrid Vilhelm Lajbnic (Lajpcig, 1. jul 1646 – Hanover, 14. novembar 1716) bio je nemački filozof, matematičar, logičar, pravnik, istoričar i diplomata; bio je jedna od najistaknutijih ličnosti racionalizma i jedan od poslednjih velikih polimata u evropskoj istoriji.

Studirao je filozofiju i pravo na univerzitetima u Lajpcigu, Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine doktorirao pravo. Radio je kao diplomata, savetnik i bibliotekar na nemačkim kneževskim dvorovima, naročito u Hanoveru. Održavao je obimnu prepisku sa vodećim evropskim naučnicima i filozofima.

Nezavisno od Isaka Njutna, razvio je infinitezimalni račun, a njegova matematička notacija se koristi i danas. Takođe se bavio binarnim brojnim sistemom, logikom i konstruisanjem mašina za računanje, čime je doprineo razvoju moderne matematike i računarstva.

U filozofiji je razvio učenje o monadama — jednostavnim, nedeljivim duhovnim supstancama koje čine temelj stvarnosti. Prema njegovoj teoriji unapred uspostavljene harmonije, Bog je uskladio delovanje svih monada, a da one ne utiču neposredno jedna na drugu. Među njegovim najvažnijim delima su Rasprava o metafizici (1686), Novi ogledi o ljudskom razumu (napisano 1704, objavljeno 1765), Teodiceja (1710), Monadologija (1714) i Načela prirode i milosti zasnovana na razumu (1714).

U Teodiceji je razmatrao problem zla i Božje dobrote, tvrdeći da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. Njegova filozofija se takođe zasniva na načelu dovoljnog razloga, prema kojem ništa ne postoji niti se dešava bez razloga zašto je to tako, a ne drugačije.

Lajbnic se zalagao za integraciju naučnih disciplina i razvoj univerzalnog jezika mišljenja. Učestvovao je u osnivanju Berlinske akademije nauka 1700. godine.

Njegove ideje su snažno uticale na Imanuela Kanta, nemački idealizam, modernu logiku i filozofiju nauke. Lajbnicov pokušaj da pomiri razum, veru i naučno istraživanje ostaje jedan od najambicioznijih projekata moderne filozofije.