Slobodan Selenić

Srpski pisac i dramaturg (Pakrac, 7. VI 1933 – Beograd, 27. Ks 1995). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je predavao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti od 1965. godine. U studijama Angažman u dramskoj formi (1965) i Dramski pravci 20. veka (1971) bavio se pitanjima odnosa tradicije i inovacije u redefinisanju dramskog scenarija u delima A. Artoa, B. Brecht, S. Craig, J.-P. Sartr, T. S. Eliot, A. Jarri, L. Pirandello, J. Cocteau, M. Krleža, J. Genet i S. Beckett. On je u svojim romanima uobličio široko zacrtan društveno-istorijski kontekst kao prostor neizbežnog međusobnog poznavanja dveju kultura ujedinjenih u nerešivom sukobu. Na tematskom planu, Memoari Pere Bogalje (1968) predstavljaju jukstapoziciju tradicije urbane i ruralne Srbije posle socijalističke revolucije, a Pismo-glava (1982; napisano 1972) jukstapoziciju ideoloških matrica komunizma i građanstva u istoj period, dok Ubistvo s predumišljajem (1993) obe ove teme kompleksa lomova kroz odnos Srbije 1992. i 1944. Prostor ličnog i civilizacijskog identiteta redovno se konstituiše razmenom sa drugima, bilo kroz saradnju ili nasilje: Prijatelji (1980) suprotstavlja zajedničko kulturno nasleđe Srba i Albanaca, Očevi i očevi (1985) Srbije i Engleske, Timor mortis (1989) Srba iz Srbije i srpskih predaka. Nedovršen je ostao roman Malajsko ludilo (2000) u kome je događaje prikazao menjajući srpsku i muslimansku perspektivu. Izuzetna jezička svest i kompoziciona veština, funkcionalna integrisanost faktografije u složene fikcionalne strukture i suverena upotreba narativnih dobara savremenog romana čine Selenićev romaneskni opus jednim od najznačajnijih u srpskoj književnosti 20. veka. Pisao je i drame (Kosančićev venac 7, adaptacija sopstvenog romana Prijatelji; Ruženje naroda u dva dela; Knez Pavle) koje su objavljene zajedno (Drame, 2003).