Desanka Maksimović

Desanka Maksimović (Rabrovica kod Valjeva, 16. maj 1898. – Beograd, 11. februar 1993.) srpska je pesnikinja, pripovedačica, prevodilac i književnica za decu, jedna od najčitanijih autorki južnoslovenskog prostora. Detinjstvo je provela u Brankovini, čiji su predeli i uspomene ostali trajno izvorište njene poezije. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1923., usavršavala se u Parizu i radila kao profesorka.

Prvu zbirku, Pesme, objavila je 1924. Usledile su Vrt detinjstva (1927) i Zeleni vitez (1930). Njenu liriku obeležavaju osećajna neposrednost, muzikalnost i bliskost prirodi. Ljubav, strepnja i iščekivanje izraženi su razgovetnim jezikom koji jednostavnošću postiže snažan emotivni utisak. Pesme Strepnja, Predosećanje i Opomena pripadaju najpoznatijem delu njenog opusa.

Ratnu tragediju i saosećanje sa žrtvama izrazila je u Krvavoj bajci, pesmi nadahnutoj nemačkim streljanjem civila i đaka u Kragujevcu 1941. Posleratne zbirke, među kojima su Pesnik i zavičaj (1946) i Otadžbino, tu sam (1951), povezuju lični glas sa istorijskim iskustvom zajednice.

Vrhunac misaone i etičke poezije predstavlja Tražim pomilovanje (1964), zbirka zamišljena kao lirski razgovor s Dušanovim zakonikom. Nasuprot strogosti propisa pesnikinja zagovara razumevanje slabih, nesavršenih i drugačijih. Kasnije zbirke uključuju Nemam više vremena (1973), Ničija zemlja (1979), Pamtiću sve (1988) i Nebeski razboj (1991).

Pisala je pesme, priče i bajke za decu i prevodila s više jezika. Bila je članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Njena trajna književna vrednost proizlazi iz povezivanja intimnog iskustva s univerzalnim pitanjima ljubavi, prolaznosti i milosrđa, uz doslednu odbranu ljudskog dostojanstva.