Imenik lijepih vještina I-II
U „Imeniku likovnih umetnosti“, Miljenko Jergović istražuje raznovrsne teme, od književnosti do istorije, slaveći umetnost i izvrsnost. Njegovi eseji nude duboko razumevanje, prožeti intelektualnom strašću i ljubavlju prema pisanoj reči.
Na velikoj i razuđenoj mapi Jergovićevog književnog opusa, koji je još uvek u procesu formiranja i rasta, podjednako na svim svojim žanrovskim i tematskim izohipima, posebno mesto pripada diskurzivnom tekstu. Već sa svojim prvim novinskim tekstovima, za koje je 1990. godine dobio nagradu Veselko Tenžera, u to vreme najmoćnije priznanje te vrste u Jugoslaviji, Jergović demonstrira izrazito individualizovan stil, koji lako probija tipološke granice eseja, kolumni, komentara, ličnih sećanja i narativne proze, spajajući sve u specifičan amalgam Jergovićevog esejizma. Vremenom se tematski registar njegovih interesovanja širi u ogromnim koncentričnim krugovima: književnost i knjige pre svega, ali i film, slikarstvo, muzika (sva: klasična, nova, narodna...), stripovi, fudbal, stvarnost u nastajanju sa svim svojim čudima, retko dobro, najčešće zlo, politička istorija, drame identiteta postberlinske ere, sa posebnom osetljivošću na društveni položaj svih vrsta manjina... Jergovićev esej: svedočanstvo o nezasitoj duhovnoj gladi da se tekstom obuhvati, ili barem dodirne totalitet stvarnosti, celog sveta. To je zapanjujuća i pomalo zastrašujuća glad, veličanstvena i, naravno, uzaludna. Uzaludnost? Za pretpostaviti je da je i autor upoznat sa njom, jer i sam daje brojne naznake o njoj u svojim tekstovima, a njegova nepopustljivost u svakodnevnom izvršenju pomenutog plana i vera u Tekst kao poslednje uporište smisla, sugerišu nešto poput stoički savladanog pomirenja. Ali sve bi to bilo sporedno da nije ogromne moći pisanja, jezika, kroz koju nas Jergovićev tekst angažuje, uznemirava, provocira i, pre svega, budi istinsko čitalačko uzbuđenje. — Ivan Lovrenović
Knjiga se sastoji od dva toma.
Jedan višetomni primerak je u ponudi.
