Elizabeth Costello
Elizabet neumorno drži predavanja i govore širom sveta. Iako u ovom delu nije sasvim jasno gde se završava fikcija, a počinje fikcija, lik Elizabet je metafora za pisca koji ne piše već drži formalne govore.
Prateći Elizabetin život, Kuci nam otkriva njene kontradikcije, njen odnos sa sinom, njenu opsesiju pravima životinja, njene modele komunikacije među ljudima... Kuci je koristio priču o spisateljici da govori o Holokaustu, kolonijalizmu, grčkoj mitologiji, hrišćanskom moralu, Kafki, apsurdu - sve vreme ispreplićući kontemplativnu i apstraktnu mrežu sa stvarnim životom. Vrhunac romana dolazi kada se Elizabet suoči sa gubitkom teksta, gubitkom reči, jer nema više šta da kaže. Pišući roman velikih ideja, Kuci kao da ponovo problematizuje pitanja šta znači biti čovek, ali i kako stvoriti smisao i dati životu izgubljeni smisao.
Jedan primerak je u ponudi
