Svemirske cipele
Nema te svakodnevne otvorenosti koja bi mogla da apsorbuje pesničke kosmike Gordane Benić na prvi dah. One zahtevaju promenu perspektive.
Napuštanje tla, jezika, navike poezije. Oni takođe zahtevaju novi dah, gotovo toliko novo razumevanje da su potrebne pripreme, kucanje na vratima, meditativno uranjanje, spuštanje i uzlet. Ali onda sledi zaprepašćenje, let. Iz uobičajenog stanja, gotovo nesvesno prelazimo u stanje žive pažnje i ultra-osetljive percepcije. Pri tome, pesnik upoznaje druge putnike, umetnike, pesnike, mistike, astrofizičare, upoznaje nas sa tumačenjem Remboa. I pri tome, tekst se stalno komponuje, nema predaha, baš kao što se univerzum širi, tako se šire i pluća novog pesničkog univerzuma. Istovremeno, ne prestajemo da razmišljamo o formi pesme u kojoj se izvodi ovo izvanredno pesničko delo; u slučaju „Svemirskih cipela“, pesma je dostigla potpuno novu vrstu otvorenosti i slobode. Kada potpuno uđemo u svet pesme, on se pretvara u nešto nepredvidivo.
Jedan primerak je u ponudi
