Radni logor Valpovo 1945.-1946.: dokumenti

Radni logor Valpovo radio je od maja 1945. do maja 1946. godine pod upravom komunističkih vlasti Jugoslavije (OZN i NOB). Bio je to najveći logor za pripadnike nemačke nacionalne manjine (folksdojčeri) u Hrvatskoj i jedan od najvećih u celoj Jugoslaviji. Smešten na prostorijama imanja Belje i okolnih zgrada u Valpovu, logor je zvanično bio namenjen za „prevaspitavanje“ i prisilni rad, ali je u praksi predstavljao oblik kolektivnog kažnjavanja za celu nemačku zajednicu zbog saradnje sa nacističkim režimom tokom rata.

Internirano je oko 4.000 ljudi, uglavnom žena, dece i starijih muškaraca (većina radno sposobnih muškaraca je bila mobilisana ili je pobegla). Logoraši su bili primorani da obavljaju teške poljoprivredne i druge radove uz minimalnu hranu, loš smeštaj i neadekvatnu medicinsku negu. Rezultat je bio masovna smrt od gladi, tifusa, dizenterije i iscrpljenosti – pouzdano je dokumentovano najmanje 1.074 smrtnih slučajeva (neki kažu i do 1.600), a tela su uglavnom sahranjena u masovnim grobnicama na groblju u Valpovu ili u neobeleženim grobovima.

U svojoj knjizi „Radni logor Valpovo 1945–1946: dokumenti“, istoričar Vladimir Gajger je prikupio i objavio arhivsku građu – spiskove logoraša, izveštaje, naređenja, svedočanstva i fotografije – pružajući temeljnu dokumentaciju o uslovima, strukturi logora i broju žrtava. Knjiga je ključni izvor za proučavanje progona Podunavskih Švaba i drugih folksdojčera u posleratnoj Jugoslaviji, ističući sistematsku diskriminaciju i tragične posledice kolektivne krivice.