Mirisi, zlato i tamjan
Roman hrvatskog pisca Slobodana Novaka napisan 1967. a objavljen 1968. Jedan je od najcjenjenijih romana hrvatske književnosti uopšte. Često se navodi kao primer egzistencijalističke književnosti. Ispričana je kroz monolog glavnog junaka Malog.
Mirisi, zlato i tamjan je roman bogat značenjima. U njemu se prepliću život i legenda, mitsko i stvarno, ateizam i hipertrofirana religioznost. To je knjiga o razočarenju u svet i ljude, o mučnini i gađenju, o čoveku koji je izgubio smisao života, o izgubljenim iluzijama. Graničnu egzistencijalnu situaciju glavnog junaka karakteriše anksioznost, upravo Sartrova metafora gađenja, približavanja sebi i udaljavanja od sebe, beznadežnog Godoa koji čeka: Mali čeka „život koji bi mogao da dođe kada dođe smrt koja ne dođe“. Živeti za njega znači „stalno birati suroviju alternativu“. Ovaj grozničavi dijalog sa sopstvenom savešću, pun uznemirujućeg moralizma, vrhunac je hrvatske egzistencijalističke proze.
Dva primerka su u ponudi
