Knjiga božanske utjehe: Traktati i propovijedi

Ekhart je živeo i radio na prelazu iz 13. u 14. vek. Bilo je to, i društveno i duhovno, izuzetno burno vreme. Iako je prošlo vreme duhovnih katedrala, odnosno izgradnje velikih filozofskih i teoloških sistema zlatnog doba sholastike, vreme poklonika tih sistema još nije prošlo, pa je „moderni put“, koji je sledio veliki broj mladih mislilaca, naišao je na veliki otpor.

Jedan od prvih koji je, nezadovoljan i starim i modernim, tražio treći „unutrašnji“ put bio je Majster Ekhart, nemački dominikanac, pariski student i profesor, propovednik nemačkim masama i meta episkopskih i papskih teoloških provizije. Ekhart je više orijentisan na iskreno izražavanje svog dubokog iskustva nego na izgradnju originalnog sistema. Kvalitet njegovog duha je temeljnost, a ne čuđenje ili ekstaza, niti povlačenje iz sveta koje se obično povezuje sa misticizmom.

Prema njegovom osećanju, nije presudno da li je neko u crkvi ili na ulici, u samoći ili među ljudima. Tako jedna od teza koju osuđuje bula pape Jovana KSKSII kaže da se u svakom dobrom čoveku ispunjava sve što Sveto pismo kaže o Hristu. Na optužbe da se verske istine potamnjuju jednostavnim iznošenjem teoloških mišljenja, Ekhart odgovara da se neznalice poučavaju da bi postali učeni i da ne bi bilo ničeg starog da nema novog.

Svestan smelosti svojih reči i visine svog duhovnog uspona, Majster Ekhart će reći: „Kad bi Bog mogao da se odvrati od istine, ja bih se držao istine i želeo bih da ostavim Boga“.